Џанг Ѕуо, амбасадор на НР Кина во Македонија

Меѓународните монетарни правила, трговските мрежи и организациите центрирани на американскиот долар го сочинуваат системот на американски долари, еден од важните столбови на американската хегемонија. Сепак, на овој систем му недостига легитимитет, а произволното однесување на американската влада го направи системот полн со проблеми, претворајќи го во оружје за примарните интересни групи во хегемонистичката земја да жнеат глобално богатство. За да се спротивстават или да се заштитат од санкциите на САД, трговските војни и „долгорочната (long-arm) јурисдикција“, многу земји и региони презедоа иницијатива да се откажат од порамнувањето на доларот. Има земји што активно се ослободуваат од хегемонијата на американскиот долар и земји што се принудени да го сторат тоа. Русија бара од Соединетите Американски Држави и од другите земји што ги смета за непријателски да користат рубли за увоз на природен гас од Русија. Индија се согласува да користи индиски рупии за порамнување во трговијата со Малезија. И други земји преземаат различни мерки за да го истражат патот на дедоларизацијата.

Прво, собирање на светското богатство преку создавање „плима“ од американски долари. Како најголема светска економија и главен издавач на меѓународна валута, монетарната политика и финансискиот пазар на Соединетите Американски Држави имаат важни прелевачки ефекти врз светот за кои треба да преземат одговорност. Сепак, Соединетите Американски Држави водат унилатерална монетарна политика, глобалниот пазар го сметаат како простор за ослободување од своите финансиски поплави, хегемонијата на американскиот долар ја користат како суперпривилегија за извоз и пренесување на економската болка и произволно ги пренесуваат домашните кризи и го собираат светското богатство преку „плимата“ на каматните стапки. Тоа е главен извор на глобалните финансиски ризици. Историски гледано, Соединетите Американски Држави постојано создаваат „плима“ на намалување на каматните стапки зголемување на каматните стапки намалување на каматните стапки. Кога на домашната економија не ѝ оди добро, Федералните резерви ги стимулираат инвестициите и вработувањето преку намалување на каматните стапки, го насочуваат протокот на американските долари во земјите низ целиот свет, се стекнуваат со висококвалитетни ресурси во различни земји, промовираат ценовни меури на ресурсите и добиваат поврати со висока додадена вредност; кога домашната економија е прегреана, Федералните резерви ги зголемуваат каматните стапки за да го насочуваат враќањето на американските долари, што резултира со депрецијација на валутите на различни земји, колапс на цените на ресурсите и должничка криза. Потоа, Федералните резерви повторно ги намалуваат каматните стапки, а аме-риканскиот долар излегува од САД во големи количества преку трговија, кредитирање, инвестиции и други канали за стекнување висококвалитетни ресурси во различни земји означени по ниски цени од рејтинг-агенциите. „Изгубената деценија“ во Латинска Америка во 1970-тите и 1980-тите и финансиската криза во Југоисточна Азија во 1990-тите беа предизвикани од „доларската плима“. Џон Мејнард Кејнз еднаш рече: „Со континуиран процес на инфлација, владите можат тајно и ненабљудувано да конфискуваат важен дел од богатството на своите граѓани“. Бидејќи американскиот долар е меѓународна стандардна валута, инфлацијата и депрецијацијата на американскиот долар во суштина се Соединетите Американски Држави, кои го ограбуваат богатството на земјите низ светот. Огромните профити што ги добива американскиот долар преку депрецијација, академски и елегантно се нарекуваат добивки од „меѓународниот данок на инфлација“. Како што рече Џозеф Јуџин Стиглиц, добитник на Нобеловата награда за економија во 2001 година: „Земјите во развој им позајмуваат трилиони долари на САД со речиси нула камата кога имаат голема потреба. Ова ја одразува суштината на проблемот. Во извесна смисла, ова е нетотрансфер во САД и превртена форма на странска помош“. Се проценува дека богатството што на овој начин секоја година влегува во Соединетите Американски Држави претставува околу 30 отсто од новиот американски БДП, што ги прави Соединетите Американски Држави најголема рентиерска држава во светот.

Второ, зграпчете го богатството на другите земји преку неограничено „поплавување“. Монетарната политика на американската влада отсекогаш ги разгледувала само нејзините домашни потреби, без да ги земе предвид чувствата на зем-јите под истиот систем на американски долари. Од 1970-тите наваму избувнаа речиси 200 финансиски кризи низ светот, од кои повеќето се случија за време на циклусот на зголемувањето на каматните стапки на американскиот долар. Системскиот корен на овие кризи лежи во подемите и падовите на монетарната политика на САД. Во циклусот на намалување на каматните стапки, финансиската индустрија одлева американски долари во светот во потрага по профит, предизвикувајќи ресурсни меури и економско прегревање во земјите со прилив; а во циклусот на зголемување на каматните стапки, фондовите на американски долари брзо го напуштаат пазарот, предизвикувајќи земјите да паднат во финансиска или должничка криза. Циклусот на плима на американскиот долар произведе огромни негативни надворешни ефекти, формирајќи извор на ризик за светскиот економски и финансиски систем. Од пролетта 2022 година, за да се спречи високото ниво на инфлација во Соединетите Американски Држави, целната стапка на американските федерални фондови се искачи од 0,25 на 5,5 отсто, предизвикувајќи остра депрецијација на валутите во многу земји. Шри Ланка и други земји доживеаја дури и сериозна финансиска криза, предизвикувајќи политички превирања и пад на егзистенцијата на луѓето. Кога е неопходно да се стимулира економијата, САД спроведуваат експанзивна монетарна политика. По хипотекарната криза во 2008 година, Федералните резерви воведоа четири рунди на квантитативно олеснување, а во светот се слеаја големо количество прекумерно издадени американски долари. По избувнувањето на пандемијата на ковид-19, Федералните резерви ја намалија стапката на федералните фондови на 0-0,25 отсто и го започнаа режимот „хеликоптер“ на неограничено квантитативно олеснување. Износот на американски долари отпечатени во САД за една и пол година достигна речиси половина од акумулираната сума издадена за повеќе од 200 години. Во продолжение на дел од овие прекумерно емитирани валути што влегуваат во реалната економија, голем дел од нив беше инвестиран на странските пазари на капитал од страна на американските инвестициски институции, искористувајќи го глобалниот економски пад за стекнување висококвалитетни ресурси во други земји по ниски цени, а потоа намалу-вање на позициите за профит откако цените на засегнатите ресурси се зголемија, заработувајќи приход со висока додадена вредност. Она што им носи на земјите со прилив е само ризик од инфлација, ресурсни меури и економско прегревање.

Трето, неодговорните зголемувања на каматните стапки доведоа до намалување на вредноста на локалните валути на многу земји. Кога беше неопходно да се справат со домашната инфлација, Соединетите Американски Држави спроведоа неодговорна политика на зголемување на каматните стапки, искористувајќи ја можноста да постигнат целосна затворена јамка на прекумерно издавање американски долари/намалување на каматните стапки-прекуокеански инвести-ции/странско задолжување покачување и апрецијација на каматната стапка-ре-патријација на доларот. Земјите моментално страдаат од оваа рунда на зголемувања на каматните стапки во САД. Од март 2022 година, Федералните резерви ги зголемија каматните стапки за 550 базични поени и го задржаа високото ниво на каматна стапка од 5,25 до 5,5 отсто од септември 2023 година. Околу две третини од светските валути паднаа во однос на американскиот долар, а јуанот падна на најниско ниво во последните 38 години во однос на американскиот долар. Вредноста на валутите на Индонезија, Филипините, Малезија и другите земји е пониска од онаа за време на азиската финансиска криза, а вредноста на виетнамскиот донг постојано достигнуваше историски најниски вредности. Странските инвестиции во многу земји во Латинска Америка и Африка се на-малени, а девизните резерви се во вонредна состојба. „Саут Чајна морнинг пост“ истакна дека глобалниот капитал требало да тече од богатиот „Север“ кон сиромашниот „Југ“, но привлечен од силниот долар тој тече во спротивна насока. ММФ проценува дека секои 10 отсто апрецијација на американскиот долар ќе доведат до пад од 1,9 отсто на реалниот БДП во земјите со пазари во развој во следната година, а негативното влијание ќе трае повеќе од две години. Силниот долар исто така ги зголемува увозните цени на рефус добрата како што се енергија и храна, притоа влошувајќи ја глобалната инфлација. Стапките на основна инфлација на многу земји, како што се Обединетото Кралство, Германија, Франција и Јужна Африка, продолжуваат да растат. Индискиот индекс на потрошувачки цени се зголеми за 6,95 отсто на годишно ниво во март, што е највисок пораст за речиси 17 месеци.

Четврто, доларската плима е виновникот за кризата во земјите со низок и среден приход. Капата за создавање должничка замка е најпогодна за самите Соединети Американски Држави. Луѓето често го користат терминот „јадејќи го семето пченка“ за да ги опишат оние што позајмуваат пари за да „го соберат кајмакот“ и да консумираат предвреме, но неточно е да се користи овој термин за да се опише политиката на двојниот дефицит на Соединетите Американски Држави. „Јадејќи го семето пченка“ значи дека заемопримачот ќе го отплати и долгот предизвикан од прекумерното трошење, а американската федерална влада воопшто нема намера да го врати долгот, туку само продолжува да го прави истото и бескрајно да создава нов долг. Владата на САД го проширува билансот на состојбата на централната банка за да го поддржи продолжувањето на фискалниот дефицит. Во суштина, тоа е еден вид сињораж наметнат од нејзината централна банка во име на Одделот за финансии на глобалните штедачи во долари, крадејќи го богатството на работниците и штедачите низ светот. Плимата на доларот е виновникот за должничката криза во земјите со низок и среден приход. Наглото зголемување на каматните стапки во САД ги зголеми глобалните трошоци за задолжување, а притисокот врз земјите во развој да ги вратат каматите и долгот нагло се зголеми. Само во изминатите три години, десет земји не вратија 18 државни долга, што го надминува вкупниот број на ненамирени државни долгови во изминатите 20 години. Во 2024 година отплатата на надворешниот долг на 20-те најкревки земји ќе се зголеми на 68,9 милијарди американски долари, а вкупните трошоци за отплата на долгот на 24-те најсиромашни земји ќе се зголемат дури за 39 отсто. Ако Федералните резерви се подготвени да ја играат улогата на глобална централна банка и да користат валутни замени од умерени размери со централните банки на универзален и долгорочен начин, проблемите како што е недостигот од ликвидност ќе бидат решени, но САД очигледно нема да направат така.

Петто, САД ја злоупотребуваат јавната моќ за приватни цели и воведуваат санкции за да ги нарушат меѓународните финансии. Како меѓународна валута, американскиот долар требаше да одигра позитивна улога во олеснувањето на меѓународното порамнување и промовирањето на светската трговија со стоки и услуги. Меѓутоа САД, од исклучително себичен интерес, ја користат хегемонијата на доларот како геополитичко оружје за да ја имплементираат сопствената волја и да ги принудат другите земји да се покорат. САД намерно презедоа мерки како што се замрзнување средства, попречување трансакции и долгорочна јурисдикција против други земји, поткопувајќи ја меѓународната економска и финансиска стабилност. Од 2000 до 2021 година американските санкции се зголемија за 933 отсто. До почетокот на 2023 година речиси 12.000 организации и поединци низ светот беа санкционирани од страна на САД. Досега Соединетите Американски Држави воведоа економски санкции за речиси 40 земји, вклучувајќи ги Куба, Кина, Русија, Северна Кореја и Венецуела, што влијае речиси на половина од светското население. По украинската криза, САД лансираа „финансиска нуклеарна бомба“ против Русија, што предизвика драстични флуктуации на меѓународните финансиски и стоковни пазари. Соединетите Американски Држави произволно замрзнаа милијарди долари од девизните резерви на Авганистан, што ги влоши животите на авганистанскиот народ. Генералниот секретар на ОН, Антонио Гутереш, повторно повикува на поинклузивен меѓународен финансиски систем. Според статистичките податоци, повеќе од 70 земји го започнале процесот на „дедоларизација“ во различен степен. Учеството на американскиот долар во глобалните девизни резерви за 20 години се намали за повеќе од 10 отсто. Со трендот на мултиполаризација во меѓународната политика, меѓународниот финансиски пејзаж исто така ќе се движи кон диверзификација, а основата на финансиската хегемонија на САД е предодредена да ја снема засекогаш.

Американскиот долар станува проблем за светот. „Доларската плима“ сериозно го наруши нормалниот поредок на меѓународниот финансиски пазар, предизвикувајќи големи страдања за сите земји. Американскиот долар, кој требаше да биде глобален финансиски стабилизатор, во неколку наврати стана „темпирана бомба“. По неколку рунди финансиски кризи, земјите почнаа да ја зајакнуваат финансиската регулатива и да бараат други опции освен американскиот долар. Од пандемијата на ковид-19 наваму, Федералните резерви уште еднаш го употребија оружјето „доларска плима“ за да го жнеат богатството на светот, додавајќи масло на кризата во Украина и префрлајќи ги нејзините проблеми во светот, дополнително принудувајќи го светот да ја забрза „дедоларизацијата“.

Џанг Ѕуо, амбасадор на Народна Република Кина


Zhang Zuo, Ambassador of China: De-dollarization is irreversible

The international monetary rules, trading networks and organizations centered on the US dollar constitute the US dollar system, one of the important pillars of US hegemony. However, this system lacks legitimacy, and the arbitrary behavior of the US government has made the system full of problems, turning it into a weapon for the core interest groups within the hegemonic country to reap global wealth. To resist or guard against US sanctions, trade wars and „long-arm jurisdiction“, many countries and regions have taken the initiative to abandon dollar settlement. There are countries actively getting rid of the hegemony of the US dollar and countries forced to do so. Russia requires the United States and other countries deemed unfriendly to use rubles to import natural gas from Russia. India agrees to use Indian rupees for settlement in trade with Malaysia. Other countries are also taking different measures to explore the path of de-dollarization.

First, Harvesting the world by creating the „tide“ of US dollars. As the world’s largest economy and the main issuer of international currency, the United States’ monetary policy and financial market have important spillover effects on the world, and it should assume the responsibilities. However, the United States pursues a unilateral monetary policy, regards the global market as a discharge area for its financial flood, uses the US dollar hegemony as a super privilege to export and transfer economic pain, and arbitrarily transfers domestic crises and harvests world wealth through the „tide“ of interest rates. It is the main source of global financial risks. Historically, the United States has repeatedly created the „tide“ of lowering interest rates-raising interest rates-lowering interest rates. When the domestic economy is not doing well, the Federal Reserve stimulates investment and employment by lowering interest rates, guides the flow of US dollars to countries around the world, acquires high-quality assets in various countries, promotes asset price bubbles, and obtains high value-added returns; when the domestic economy is overheated, the Federal Reserve raises interest rates to guide the return of US dollars, resulting in the depreciation of currencies of various countries, the collapse of asset prices, and a debt crisis. After that, the Federal Reserve cuts interest rates again, and the US dollar flows out of the United States in large quantities through trade, lending, investment and other channels to acquire high-quality assets in various countries marked at low prices by rating agencies. The „lost decade“ in Latin America in the 1970s and 1980s and the financial crisis in Southeast Asia in the 1990s were all caused by the „dollar tide“. John Maynard Keynes once said: „By a continuing process of inflation, governments can confiscate, secretly and unobserved, an important part of the wealth of their citizens“. Since the US dollar is the international standard currency, inflation and depreciation of the US dollar are essentially the United States plundering the wealth of countries around the world. The huge profits obtained by the US dollar through depreciation are academically and elegantly called the gains from the „international inflation tax“. As Joseph Eugene Stiglitz, the 2001 Nobel Prize winner in economics, said: „Developing countries lend trillions of dollars to the United States at almost zero interest when they are in great need. This reflects the essence of the problem. In a sense, this is a net transfer to the United States and an inverted form of foreign aid.” It is estimated that the wealth that enters the United States each year through this means accounts for about 30% of the new US GDP, making the United States the world’s largest rentier state.

Second, seize the wealth of other countries through unrestrained „flooding“. The US government’s monetary policy has always only considered its domestic needs, without considering the feelings of countries under the same dollar system. Since the 1970s, nearly 200 financial crises have broken out around the globe, most of which occurred during the US dollar’s interest rate hike cycle. The systemic root of these crises lies in the ups and downs of the US monetary policy. In the interest rate cut cycle, the financial industry outflows US dollars to the world in pursuit of profit, triggering asset bubbles and economic overheating in the inflow countries; and in the interest rate hike cycle, US dollar funds quickly leave the market, causing the countries to fall into financial or debt crises. The tidal cycle of the US dollar has produced huge negative externalities, forming a source of risk for the world’s economic and financial system. Since the spring of 2022, to curb the high inflation level in the United States, the US federal funds target rate has soared from 0.25% to 5.5%, triggering a sharp depreciation of currencies in many countries. Sri Lanka and other countries have even experienced a serious financial crisis, causing political turmoil and a downturn in people’s livelihoods. When it is necessary to stimulate the economy, the United States implements an expansionary monetary policy. After the subprime mortgage crisis of 2008, the Federal Reserve introduced four rounds of quantitative easing, and a large amount of over-issued US dollars flowed into the world. After the outbreak of the COVID-19 pandemic, the Federal Reserve lowered the federal funds rate to 0-0.25% and started the „helicopter“ mode of unlimited quantitative easing. The amount of US dollars printed in the United States in a year and a half reached nearly half the accumulated amount issued in more than 200 years. In addition to a part of these over-issued currencies entering the real economy, a large part of them was invested in overseas capital markets by US investment institutions, taking advantage of the global economic downturn to acquire high-quality assets in other countries at low prices, and then reducing positions for profit after the prices of related assets rose, earning high value-added income. What it brings to the inflow countries is only the risk of inflation, asset bubbles and economic overheating.

Third, irresponsible interest rate hikes have led to the depreciation of the local currencies of many countries. When it was necessary to deal with domestic inflation, the United States implemented an irresponsible interest rate hike policy, taking the opportunity to achieve a complete closed loop of over-issuance of US dollars/lowering interest rates-overseas investment/foreign borrowing-interest rate hikes and appreciation-dollar repatriation. Countries are currently suffering from this round of US interest rate hikes. Since March 2022, the Federal Reserve has raised interest rates by 550 basis points and has maintained a high interest rate level of 5.25%-5.5% since September 2023. About 2/3 of the world’s currencies have depreciated against the US dollar, and the yen has fallen to a 38-year low against the US dollar. The currency values of Indonesia, the Philippines, Malaysia and other countries are lower than those during the Asian financial crisis, and the value of the Vietnamese Dong has repeatedly hit historical lows. Foreign investment in many countries in Latin America and Africa has decreased, and foreign exchange reserves are in emergency. The South China Morning Post pointed out in an article that global capital should have flowed from the wealthy „North“ to the poor „South“, but attracted by the strong dollar, they are flowing in the opposite direction. IMF estimates that every 10% appreciation of the US dollar will lead to a 1.9% decline in real GDP in emerging market countries in the next year, and the negative impact will last for more than two years. The strong dollar also pushes up the import prices of bulk commodities such as energy and food, exacerbating global inflation. The core inflation rates of many countries such as the UK, Germany, France, and South Africa continue to rise. India’s CPI rose 6.95% year-on-year in March, the highest increase in nearly 17 months.

Fourth, the dollar tide is the culprit of the crisis in low- and middle-income countries. The hat of creating a debt trap is most suitable for the United States itself. People often use the term „eating the seed corn“ to describe those who borrow money to get by and consume ahead of time, but it is inaccurate to use this term to describe the twin deficit policy of the United States. „Eating the seed corn“ means that the borrower will also repay the debt caused by the overspending, and the US federal government has no intention of repaying the debt at all, but just keeps rolling over the debt and creating new debt endlessly. The US government expands the balance sheet of the central bank to support the continuation of the fiscal deficit. In essence, it is a kind of seigniorage imposed by its central bank on behalf of the Treasury Department on global dollar savers, stealing the wealth of workers and savers worldwide. The dollar tide is the culprit of the debt crisis in low- and middle-income countries. The sharp interest rate hike in the United States has pushed up global borrowing costs, and the pressure on developing countries to repay interest and debt has increased sharply. In the past three years alone, 10 countries have defaulted on 18 sovereign debts, exceeding the total in the past 20 years. In 2024, the foreign debt repayments of the 20 most fragile countries will rise to 68.9 billion US dollars, and the overall debt repayment costs of the 24 poorest countries will increase by as much as 39%. If the Federal Reserve is willing to play the role of a global central bank and use currency swaps of moderate scale with central banks in a universal and long-term manner, problems such as liquidity shortages will be solved, but the United States obviously will not do so.

Fifth, the US abuses public power for private purposes and imposes sanctions to disrupt international finance. As an international currency, the US dollar should have played a positive role in facilitating international settlement and promoting world trade in goods and services. However, the US, out of extremely narrow self-interest, uses the dollar hegemony as a geopolitical weapon to implement its own will and force other countries to submit. It has wantonly taken measures such as freezing assets, obstructing transactions and long-arm jurisdiction against other countries, undermining international economic and financial stability. From 2000 to 2021, US sanctions increased by 933%. By the beginning of 2023, nearly 12,000 organizations and individuals around the globe had been sanctioned by the United States. So far, the United States has imposed economic sanctions on nearly 40 countries, including Cuba, China, Russia, North Korea, and Venezuela, affecting nearly half the world’s population. After the Ukraine crisis, the United States launched a „financial nuclear bomb“ against Russia, causing drastic fluctuations in the international financial and commodity markets. The United States arbitrarily froze billions of dollars of Afghanistan’s foreign exchange reserves, making the lives of the Afghan people even worse. UN Secretary-General Antonio Guterres has repeatedly called for a more inclusive international financial system. According to statistics, more than 70 countries have started the process of „de-dollarization“ to varying degrees. The share of the US dollar in global foreign exchange reserves has dropped by more than 10% in 20 years. With the trend of multi-polarization in international politics, the international financial landscape will also move towards diversification, and the foundation of US financial hegemony is destined to be gone forever.

The US dollar is becoming a problem for the world. The „dollar tide“ has seriously disrupted the normal order of the international financial market, causing great suffering to all countries. The US dollar, which was supposed to be a global financial stabilizer, has repeatedly become a „time bomb“. After several rounds of financial crises, countries have begun to strengthen financial regulation and look for other options besides the US dollar. Since the COVID-19 pandemic, the Federal Reserve has once again used the „dollar tide“ weapon to reap the world, adding fuel to the Ukraine crisis and shifting its problems to the world, further forcing the world to accelerate „de-dollarization“.

Zhang Zuo, Ambassador of China